Vojska.net
po celom SCG web-u

Српски Добровољачки Корпус

Српска добровољачка команда

Познатији у народу као љотићевци и збораши по Димитрију Љотићу (1891-1945), оснивачу и председнику Југословенског народног покрета - Збор, грађанске и фашистичке странке у Краљевини Југославији. Ова странка настала је у фебруару И934. уједињењем група с идентичним политичким тежњама око листова Збор и Отаџбина, Бојовника из Словеније и Југословенске акције из Хрватске. Руководство странке са својим присталицама одмах после доласка нацистичких окупатора у Србију ставило им се у службу.

Српска добровољачка команда

Почетком устанка у јулу 1941. немачки окупатори налажу формирање добровољачких одреда, који се образују у септембру 1941, за борбу против НОП-а на територији Србије. Приликом формирања и касније, присталице Збора и организације Бели орлови чиниле су руководећи кадар и састав тих јединица.

Команда је службено формирана 14. септембра 1941 а чиниле су ју 12 добровољачких одреда сваки са 120 до 150 људи.

Српски добровољачки корпус

Крајем 1942. и почетком 1943. од 12 љотићевских добровољачких одреда образован је по одобрењу немачких окупационих власти Српски добровољачки корпус у јачини од око 3.000-3.500 људи, који је формално потчињен председнику Српске владе, а фактички начелнику штаба немачког војног заповедника Србије. Снабдевала га је оружјем и осталом опремом немачка окупациона власт.

У саставу СДК налазила су се четири добровољачка и један четницки јуришни батаљон сваки са 500 људи, а од 4. јануара 1943. године још и батаљон борних кола, ескадрон коњице и 6 авиона. Батаљон борних кола имао је неких двадесет различитих возила - возила војске Краљевине Југославије које су Немци одбацили као застарела, пар француских Рено тенкова, чешке и максимално три немачка полугусјеничара у јако лошем стању. Од шест ваздухоплова, два су била Бреге-19 оспособљен у Рогожарском за пријевоз четири путника, а један Фислер Рода у коју стану три путника. Летови, кад би ваздухоплови били у летном стању, морали су бити одобрени од стране Немаца, углавном су вршили курирске летове за потребе Недићеве владе. Да би летели из Београда припадници СДК су морали да, формално и стварно, пређу на територију НДХ на немачки аеродром у Земуну и да одатле лете по Србији - Краљево, Ниш углавном, мада Ниш ограничено и врло кратко време будући да су убрзо преузели Бугари.

Команда корпуса у свом саставу имала је и обавештајно одељење које је радило и по упутствима немачких обавештајно-безбедносних установа. Обавештајну организацију чинили су обавештајни официри у штабовима пукова и батаљона, који су се ослањали у обавештајном раду на старешинства и поверенике Збора и руководиоце организације Бели орлови на терену. Контраобавештајну службу чинили су: оперативна група С, штаба корпуса, иследници у штабовима пукова, батаљона и артиљеријског дивизиона који су се ослањали у свом раду на просветаре и ађутанте у штабовима.

Маја 1943. Недић је покушао да Корпус повећа на пет пукова, али Немци то нису одобрили. Пукови су формирани у новембру 1943 да би тек кад се поново разбуктао устанак у Србији и тамо формиране бројне бригаде и партизански одреди, Немци јануара 1944 одобрили формирање ових пукова и дали за њих потребно оружје. Међутим, формирање тих пукова није ишло лако, јер Недићеви органи нису могли да их попуне ни принудном мобилизацијом, тако да су се команданти пукова жалили на конференцији у штабу СДК 29. јануара 1944 да регрутација нових добровољаца не иде никако, да до сада има 93 бегунца (из 5. пука), да немају могућности да формирају треће батаљоне и сл. Недићеви официри били су принуђени да на тој конференцији донесу одлуку да се регрутација изврши акцијама на терену, с тим да родитељи, браћа и сестре онога ко буде ступио у редове добровољаца гарантују својом слободом да неће побећи из њихових редова. Тек након насилног одвођења од кућа љотићевски официри су успели да формирају ове пукове.

Штабови и гарнизони пет пукова и центара за обуку налазили су се у Ваљеву, Крагујевцу, Шапцу, Ужицу, Нишу, Лесковцу и Београду, а поједини батаљони и чете били су размештени на терену.

Седишта пукова:

• 1. у Краљеву
• 2. у Крагујевцу
• 3. у Шапцу
• 4. у Смедереву
• 5. у Крушевцу

Поред пукова јачине 1200 људи, наоружаних лаким стрељачким наоружањем, СДК је у свом саставу имао артиљеријски дивизион јачине 500 људи са 4 батерије, батаљон борних кола и ескадрон коњице. Батаљон борних кола није дочекао јесен 1944. Остао је расут по Србији, један добро очувани Р-35 тенк и данас стоји у Титовом Ужицу, возила су ионако углавном служила за параде и ретко су учествовала у већим акцијама.

Српски Добровољачки Корпус - 15. августа 1944. године
Штаб бригаде генерал Константин Коста Мушицки	Штаб
	Штабска чета	2 LMGs
	Телефонски вод
	Medical Company
	Light Supply Column
	Training Company	2 75mm leIG, 2 120mm mortars, 2 50mm mortars, 4 HMGs, & 12 LMGs
	Brigade Band
Први српски пешадијски пук	Штаб пука	2 LMGs
	Signals Platoon
	Regimental Band
	Replacement Company	2 50mm mortars, 1 HMG & 2 LMGs
	1. батаљон	1. чета	1 HMG, 12 LMGs & 2 50mm mortars
		2. чета	1 HMG, 12 LMGs & 2 50mm mortars
		3. чета	1 HMG, 12 LMGs & 2 50mm mortars
		Heavy Company	4 HMGs, 2 LMGs, 4 80mm mortars & 2 75mm leIG
	2. батаљон - види Први батаљон
	2. батаљон - види Први батаљон
2. српски пешадијски пук	види 1. српски пешадијски пук
3. српски пешадијски пук	види 1. српски пешадијски пук
4. српски пешадијски пук поручник Милош Војновић	види 1. српски пешадијски пук
5. српски пешадијски пук	види 1. српски пешадијски пук

Поред акција које су изводили против НОВ и ПО на својим подручјима, пукови су већим делом били повремено ангажовани под командом једног оперативног штаба и у неким крупнијим операцијама ван својих подручја, као нпр. против 2. и 5. дивизије НОВЈ при њиховом продору у западну Србију у пролеће 1944. и у операцијама у Топлици и Јабланици у лето 1944. Средином 1944. године СДК је имао око 9.000 људи, а током повлачења из Србије према неким изворима број се преполовио.
Уочи операција за ослобођење Србије, 21 јуна 1944 Недић је приступио формирању 2. гвозденог пука СДК у округу лесковачком, али његово људство, док је још пук био у формирању, приликом покрета ка Крушевцу, прелази четницима Драже Михаиловића код Трстеника. У лето 1944. у састав СДК ушле су три четничке бригаде Павла Ђуришића као 6, 7. и 8. пук, укупне јачине око 3.800 војника, али само формално како би Недић за ово људство добио оружје и муницију од Немаца. У операцијама за ослобођење Србије СДК је био принуђен да 8. октобра 1944. напусти Београд и пребаци у Срем, а затим са Немцима и квислиншким формацијама повуче у Словенију, де је био ангажован на спречавању продора ЈА на запад.

Од Новембра 1944 СДК долази у надлежност СС као и све остале квислиншке формације и на папиру се води као Српски СС добровољачки корпус, али не добија немачке униформе или СС ознаке већ остаје у старим југословенским или италијанским униформама. У зими 1944/45., током које официри СДК одлазе на разоноду у Загреб, Словеначки партизани наносе тешке губитке Корпусу, исцрпљеном и слабо наоружаном након повлачења, током изненадног напада на Пивку и Постојну од око 100 мртвих, 130 рањених и око 150 несталих који након тога престаје бити ефективна војна формација те се главнина СДК упућује као неборбена радна јединица. Остатак СДК се реорганизира и учествује у борбама против НОВЈ у саставу немачких јединица у Словеначком приморју.

Више десетина одабраних по фанатизму припадника СДК је, од нацистичке обавештајне службе за дејствовање у непријатељској позадини, спуштено падобраном фебруара и марта 1945. на Копаоник, Косово и у околину Београда.

По наређењу Генерал Дамјановића, Михаиловићева команданта за Словенију корпус се прикључио Четничкој Шумадијској дивизији 30. марта, а 1. маја два пука су прешла границу у Италију где су се предала, док су три пука која су држала фронт око Љубљане повукла у Аустрију где су се предали Енглезима и из Вилаха скупа с 1,000 четника и 10,000 словенских домобрана враћени у Словенију и погубљени у Кочевском рогу.

Припадници СДК који су се предали савезницима у Италији смештени су у логор у Форлију. У другој половини 1945. тзв. истакнути део Врховне команде Краљевске југословенске војске у отаџбини, по одобрењу Англо-Американаца, образовао је од остатака Шумадијску дивизију, тзв. Југословенске војске ван отаџбжне. Крајем 1945. та јединица је из Форлија пребачена у Еболи (Италија) где је настављена обука без оружја. У току 1947. јединица је расформирана и почело је расељавање љотићеваца.

Све време рата љотићевци су били верне слуге окупатора и истицали се злочиначком делатношћу према свим патриотски опредељеним појединцима у Србији, а са садизмом и окрутношћу односили се према заробљеним борцима НОВ и ПОЈ, и ухваћеним и ухапшеним припадницима НОП-а.

This page is also available in the following languages:
• English • Hrvatski •

Copyright © Иван Бајло, Сва права придржана. Reproduciranje, prijenos, distribucija ili spremanje dijela ili cjeline sadržaja u bilo kojem obliku prije pisanog dopuštenja, zabranjeno je. Svi zaštitni znaci ili trgovački nazivi su vlasništvo njihovih vlasnika. Stranice je najbolje gledati u FireFoxu, Internet Explorer 6+, Netscape 7+, ili Opera 8 u rezoluciji 1024 x 768 na više.

• Vojska.net
• Новости
• Форум
• Мапа сајта
• Претраживање
• О сајту

Language: English Hrvatski Српски